Iako možda ne razmišljamo često o tome, dolazak deteta na svet (ma koliko ono bilo željeno) predstavlja tektonski poremećaj za partnerski odnos.
Svako od članova porodice dobija novu ulogu, koja mu je nova, strana, ulazi na novu teritoriju na kojoj je potrebno iznova postaviti i utvrditi granice.
Naizgled se to desi spontano i sa lakoćom, roditelji rade ono što se podrazumeva i od njih očekuje u društvu u kojem žive. Mnogi se ni ne pitaju o tom procesu koji se odvija duboko unutra. Retki su oni koji mogu sebi da priznaju svu zbunjenost, napetost i strah koje ova promena nosi.
Ni mama, a ni tata nisu previše sigurni u to šta zapravo treba da rade.
Dok pokušavaju da odgonetnu na potrebe tog malog čudesnog bića pred njima, neretko zaboravljaju na svoje. A kada izgube svest da mogu sami zadovoljiti svoje potrebe, počinju to da beskompromisno zahtevaju od onog drugog.
I tako malo, po malo, dolazi do izrečenog ili neizrečenog nezadovoljstva, oštrih reči, udaljavanja.
Nekada tako povezani, postaju otuđeni. I svako tiho u sebi izgovara:”A ja? Gde sam tu ja.”
Naravno, rešenje za ovu situaciju, ovaj proces, nije sasvim jednostavno. Ali može biti od velike pomoći ako se otvorimo za komunikaciju od srca ka srcu, u ljubavi i poštovanju.
A to postižemo upravo putem Meseca.
Kad god da u nama odjekne: “A ja?!?”, čujemo glas malene devojčice ili malenog dečaka koji se ne osećaju prepoznato, viđeno i voljeno.
I umesto da ulazimo u konflikt sa odraslom osobom ispred sebe, možemo se zapitati:”Šta osećam da je u ovom trenutku potrebno devojčici u meni, a šta dečaku u njemu?”
“Kako možemo da se igramo i radujemo zajedno?”
Važno je imati u vidu da Mesec u:
Često je potrebno dati samo malo, da bi ljubav ponovo pronašla svoj put i da deca u nama ponovo počnu da se raduju.
Zato kada u vama ili u vašim partnerima odjekne “A ja?!?”, zagledajte se duboko u oči tog dečaka ili devojčice i pitajte: “Šta danas mogu da učinim za tebe? Za nas?”